Британски монарх у заседи ”Политикиних” новинара

У данима које су пред нама тамно плава кућа у улици Даунинг број 10 добиће новог станара. Који год конзервативни политичар постане следећи премијер Уједињеног Краљевства, извесно ће се суочити са кризом која није само политичка, већ и уставна. Британија се налази пред проблемом који њен ”неписани” устав и флексибилни политички систем тешко да могу да реше. У поређењу са историјом убедљиве већине других држава, историја Уједињеног Краљевства пролазила је са мање потреса. Политичке турбуленције су биле ређе и мање интезивне. Ипак, криза је било. Једна од најпознатијих започела је у лето 1936. године и завршила се крајем исте године абдикацијом краља Едварда VIII. Улогу у овој кризи, несвесно, одиграо је и један новинар Политике.  

Када је почетком 1936. године Едвард Виндзор постао нови краљ, Едвард VIII, већ се налазио у присним односима са Волис Симпсон. Прича је веома добро позната. Едвард је желео брак, али Англиканска црква није дозвољавала поновно склапање брака разведенима, у случају да је бивши супружник и даље жив. Волис Симпсон је била разведена, али није била удовица. С обзиром да је британски краљ истовремено и поглавар англиканске цркве, Едвард се нашао пред изазовом који није успео да реши. Његово инсистирање на склапању брака, у веома осетљиво време за Британију и њено царство, резултовало је поличком коалицијом која је Едварда приморала на абдикацију у децембру 1936. године.

Немалу улогу у овој епопеји, чија је историја обавијена велом романтике, а лишена политичке позадине која је стајала иза саме абдикације, одиграо је и новинар Политике Владимир Дедијер. У време када је краљ Едвард приватном јахтом Налин обилазио Јадранско море, двадесетједногодишњи Дедијер био је амбициозни новинар и члан Комунистичке партије Југославије. Долазак британског монарха у Југославију била је прилика која се није могла пропустити. Заједно са фотографом Александром Симићем, Дедијер је јурио Едварда дуж читавог Јадрана. Потера је започела у околини Истре. Дедијер и Симић су на моторциклу покушавали да прате кретање британског монарха. Како сам Дедијер сведочи, подухват је замало одмах пропао када је Симић, услед лоших кобасица које је појео у Љубљани, био једно време неспособан за пут.

Локално становништво је са великим занимањем пратило кретање јахте и два разарача који су је пратили. Новински извештаји сведоче о утисцима који су брзи моторни чамци и скијање на води изазивали код савременика. Мећутим, право изненађење је тек предстојало. Највероватније 13. августа 1936. године, Дедијер и опорављени Симић су успели да пристигну јахту која им је данима измицала. И не само то. Дедијер и Симић су успели нешто што је ретко ком новинару до тада успело. Њих двојица су званично, преко британске амбасаде у Београду, затражили аудијенцију код краља. Одговор је био необавезујући, али је, за сваки случај, сугерисано да се у случају аудијенције мора имати жакет и цилиндар. У сусрету са краљем, Дедијер и Симић не само да нису имали жакет и цилиндар, већ су били маскирани у два одрпана далматинска рибара. Недалеко од Новиграда, Симић и Дедијер су искористили дуже мировање јахте Налин и приближили су јој се. Британски монарх је упао у заседу београдских новинара. Симић је извадио фотоапарат и фотографисао је краља Едварда у малом веслачком чамцу са још једном особом. Фотографија је објављена у Политици 15. августа 1936. године. 

Фотографије су биле изузетан успех. У интервјуу Милу Глигоријевићу, објављеном у књизи Рат и мир Владимира Дедијера, сам Дедијер истиче да је за њих добио изванредно висок хонорар - свих 5000 динара. (Поређења ради, Политика је коштала 1 динар). Право изненађење је тек следило. Иако се доцније хвалио фотографијом и њеним последицама, Дедијер, као ни Симић, није ни схватио ко се налази на фотографији. Међутим, амерички новинари, који су знали за краљеву аферу, добро су пратили његово кретање и у фотографији Политике препознали су управо Волис Симпсон. Симпсонова није била на званичном списку путника, али није било дилеме да је то она. Оно о чему су сви говорили, фотографија објављена у Политици додатно је потврђивала.

Чланак у ”Политици” са фотографијом коју је снимио Александар Симић

Владимир, дете херцеговачког крша и чувеног географа Јевте Дедијера, кретао се између српства и југословенства, између стварања култа Титу и његовог уништавања и између бриге за Југославију и бављења правима свих народа који су се борили против великих империја. Живописни животни пут Владимира Дедијера сврстава га у малу групу појединаца кроз чији се живот прелама читав двадесети век. Симболично, то потврђује и године његовог рођења и смрти. Рођен је 1914. а преминуо је 1990. године - тако се његов живот апсолутно прецизно преклама са оним годинама које на историчари мисле када кажу XX век. Изненађујуће је и необјашњиво да Дедијер и даље нема биографа. Дедијерова ”папарацо” епизода из 1936. године, само је један детаљ из његовог равномерно интезивног живота. Та еизода га спаја са лситом Политика. Међутим, Дедијерова новинарска слава, пак, није потрајала. До краја 1936. године добио је отказ. Иако је сам тврдио да је то била казна за његова комунистичка уверења, вероватније је да је званично објашњење било истинито - Дедијер је слао извештаје о Шпанском грађанском рату из Париза, а тврдио је да се налази у самој Шпанији. Може се рећи да Политици то Дедијер није никада опростио. У лето 1953. године, у време обнове Солунског процеса, Дедијер, уредник Борбе и члан Централном комитета, готово је претио новинарима Политике који су са симпатијама писали о Драгутину Димитријевићу Апису. Јавно је питао „Да ли неко не скрива тиме своју нечисту комунистичку савест?“ 


***

Оригинално објављено у Културном додатку Политике, 20. јула 2019.