Одговор Слободану Кљакићу

У тексту објављеном у Политици 27.7.2019. ”Гласине о Дедијеру из полицијске кухиње” Слободан Кљакић довео је у питање неколико навода из мог текста ”Британски монарх у заседи Политикиних новинара”. Кљакић пише да се фотографисање краља Едварда није догодило недалеко од Новиграда као што сам написао, већ код сеоцета Стариград. Када је фотографија објављена у Политици 15. августа 1936. године, потписана је ”Краљ Едвард у заливу Модрич код Новиграда”. Исту фотографију је као своју успомену објавио Едвард Виндзор, тада већ бивши краљ, на страни деведесет часописа Лајф, 5. јуна 1950. године. Едвард је фотографију лоцирао у ”заливу Новиград”. Како је удаљеност између Стариграда и Новиграда 15 км (ваздушном линијом) нисам ни сигуран колико је ова расправа релевантна за субстантивни аргумент који сам изложио у тексту. 

Кљакић истиче да није истинита моја тврдња да новинари Политике нису знали кога су фотографисали.  Кљакић уз то даје Дедијеров цитат: ”гђа Симсон и леди Фицморис махале су краљу док се он удаљавао ка обали”. Уколико се мој текст пажљиво погледа може се приметити да ја нисам написао да Дедијер и Симић нису знали ко је Волис Симсон, о којој је писала цела светска штампа. Написао сам да дуо Политике није схватио да су фотографисали Едварда и Волис заједно. Написао сам ”Иако се доцније хвалио фотографијом и њеним последицама, Дедијер, као ни Симић, није ни схватио ко се налази на фотографији.” Да Дедијер није схватио да је сликао краља са љубавницом види се управо и из цитата који је дао сам Кљакић, јер Симсонова није махала краљу док се удаљавао од ње, већ је била са њим. Ту чињеницу доцније је потврдио и сам Дедијер. У књизи Рат и мир Владимира Дедијера написано је: ”Краљ Енглеске и цар Индије није посумњао у ”рибара”, распричао се, одговарао на питања и сам понешто питао. Ко зна колико би разговор трајао да фотограф није ђипио из гомиле смрдљивих сардела и почео да шкљоца, снимајући запањену госпођу Симсон и срдитог Едварда. Политика је на целој страни објавила ”интервју” и фотографије на којима се види енглески краљ и његова тајна љубав”. Поређењем извештаја објављених у Политици 1936. године и доцнијих Дедијерових сећања, јасно је да у време настанка фотографије он није схватио кога је сликао, док се тиме касније хвалио, баш као што сам у тексту 20. јула и написао. 

У једној ствари Кљакић је у праву. Није требало да Дедијера означим као члана КПЈ - симпатизер би био прецизнији опис. Овом приликом признајем ту грешку. На крају, желео бих да се дотакнем Кљакићеве тврдње да преузимам ”гласине из полицијске кухиње”. Једна ствар ме разликује од Слободана Кљакића. За разлика од Кљакића, Дедијера никада нисам упознао, никада нисам са њим сарађивао и нисам имао прилику да са њим будем пријатељ - што је изузетно искуство које Кљакић поседује. Са друге стране, лишен емотивне везе са Дедијером, не осећам потребу да верујем свему што је он написао или рекао. Ево мојих разлога. Дедијер просто није био пример новинара пре свега оданог професионалним стандардима. У књизи Јосип Броз Прилози за Биографију Дедијер сам пише да је измислио интервју са председником каталонске владе Компранисом. Тај интервју садржао је реченице Палмира Тољатија - Ерколија, које је Дедијер подметнуо као Компранисове. Дедијер је написао 1953: ”Ја сам као увод дао речи Компранисове, а затим сам у чланак ставио све основне ставове из Ерколијевих теза и све то предао уреднику Радоју Јоксимовићу”. По сопственом признању, Дедијер је био оданији партији него новинарским нормама. Из тог разлога и даље држим да је могуће да има делимичне истине у оптужбама против њега. За разговор Дедијера и Јована Тановића, на који се позива Кљакић, извор је само Дедијер - Тановић је као „народни непријатељ” стрељан у новембру 1944. године. Моја обазривост према Дедијеровим тврдњама проистиче из времена када сам истраживао Младу Босну. Његови наводи из књиге Сарајево 1914 неретко нису проверљиви на основу фуснота на које се Дедијер позива. 

С обзиром на временску дистанцу и илегални карактер свих акција повезаних са Шпанијом, могуће је да све детаље никада нећемо сазнати. Слободану Кљакићу бих желео да поручим да се надам да ће ускоро успети да објави рукопис на коме је пред Дедијерову смрт 1990. године радио са Дедијером, како бисмо сви заједно о тој интригантној фигури знали више.

*оригинално објављено у Културном додатку Политике 3.8.2019.