Ко је «пријатељски посланик»?

Након вишедневног ванредног заседања Народне скупштине Републике Србије, неколико часова иза поноћи 31. јула 2011. године, усвојена је Деклерација о Косову и Метохији. Док су у зору последњег јулског дана домаћи новинари убрзано куцали своје извештаје, трудећи се да што пре обавесте јавност, неко је већ био врло добро обавештен. Чак и пре него што је деклерација усвојена, америчке дипломате су у својим рукама имали њен читав текст. Један од посланика Народне скупштине Републике Србије узео је нацрт Резолуције о којој је у том тренутку српски парламент расправљао и доставио га је службеницима америчке амбасаде. У извештају који је послат Хилари Клинтон у 17:50 30. јула 2011. године, није наведено име достављача, истакнуто је само да је у питању „пријатељски посланик“. Подаци о „пријатељском посланику“ су само један делић новог увида у међународне у односе који је омогућен објављивањем више од 30 000 имејлова Хилари Клинтон. 

Није могуће разумети спољну политику једне земље без дугог и темељног истраживања. Међутим, документа која сведоче о дипломатској активности једне велике силе постају за јавност доступна тек када догађаји о којима се у њима говори постану далека и заборављена прошлост. Погодан пример који ово илуструје јесте судбина британске архивске грађе који сведочи о догађајима који су претходили државном удару у Краљевини Југославији 27. марта 1941. године. Уколико закуцате на врата Черчиловог архивског центра у Кембриџу и затражите документа Џулијана Емерија, једног од кључних људи британске обавештајне мреже на Балкану, сазнаћете да његова лична документа и даље нису доступна заинтересованим читаоцима. Имајући то у виду, постаје јасно колико је изузетна ситуација у којој је доступна само неколико година стара преписка тада водеће личности америчке дипломатије.

Ретки су случајеви када документа једне велике силе изађу на светлост дана. Први пут се то догодило крајем 1917. године, када су бољшевици, са циљем да дискредитују династију Романов, објавили тајне уговоре и документа из архиве царске Русије. Хилари Клинтон је донела чудну одлуку да, у време када је 2009. године преузимала америчку спољну политику, настави да користи своју приватну имејл адресу. С обзиром да је то било против протокола и правила америчке администрације, против Клинтонове је спроведена истрага и услед тога око 50 000 страница њене електронске преписке објављено је током фебруара и марта, да би Викиликс сва документа понудио и на свом сајту 16. марта ове године. Поједини имејлови проглашени су државном тајном и нису објављени, а садржај једног дела писама је објављен само делимично. Ипак, објављена грађа садржи обиље изузетног материјала, попут чињенице да српски посланици достављају нацрте скупштинских резолуција америчким дипломатама.

Преписка ишчитавана заједно са мемоарима Клинтонове, објављеним 2014. године под насловом Тешке одлуке, омогућава увид у политику и карактер најмоћније жене САД. Њен светоназор је поприлично удаљен од Кисинџеровског реализма, подела интересних сфера између великих сила за њу није опција. Амерички интереси постоје и у Доњецку и у Дамаску, и у Бенгазију и у Бахреину. Хилари није ни идеалиста. Морални аргументи који подржавају њену спољну политику веома су променљиви. Када се Бахреин, дом америчке Пете флоте, суочио са протестима обасправљене већине, онда је стабилност била кључна. Истовремено, у Либији демократија је била важнија од било какве стабилности. Идеолошки, потенцијална наследница Барака Обаме је пре свега предани верник у америчку изузетност. 

Једна од најчешћих тема која провејава кроз велики број писама јесте како ће се спровођена политика представити јавности. Преписка из времена бомбардовања Либије садржи позивања на медијске лекције научене током бомбардовања Југославије 1999. године. Спој врхунског маркетинга и светске политике. Хилари је блиска и са корпорацијама силицијумске долине. У депешама се истиче значај друштвених мрежа за побуне на Блиском истоку. Када руководство твитера планира да на сат времена угаси мрежу ради сервисирања, Хилари то одлаже јер су у току протести у Ирану. Тадашњег извешног директора Гугла Ерика Шмита она назива старим пријатељем и сарадником. Кондолиза Рајс је имала „трансформациону дипломатију“, Обама „пивот ка Азији“ – нема сумње да ће и Клинтонова, уколико победи на изборима, лансирати ефектну кованицу која ће сумирати њену спољно-политичку платформу. 

Хилари се интезивно користила незваничним каналима. Преко стотину мејлова размењено је са старим пријатељем Клинтонових, Тонијем Блером. „Сјајно је имати те у тиму“, пише Хилари. Иако без званичне функције, Блер свакако може да отвори многа врата, што је посебно корисно онда када је непожељно званично присуство САД. Блер је имао важне задатке: преносио је своја искуства са Блиским Истоком и проналазио је телефонске бројеве важних фигура либијске политике. Бивши британски премијер је учествовао и у трансферима Кувајтског новца за САД. Није јасно за шта је новац био намењен али вреди цитирати Блера, који каже да треба успоставити „договор са Арапима да плаћају више и брже!“

Није могуће у једном тексту дотаћи се свих тема које се отварају у преписци Хилари Клинтон. Ради се о изузетним информација. За крај, још једну ствар треба напоменути. Аутору овог текста, грађанину Републике Србије и историчару, потребна је посебна дозвола како би у библиотеци Народне скупштине читао скупштинске белешке настале пре више од стотину година. Истовремено, „пријатељски посланик“ нема таквих мука, а њега занима оно о чему се данас расправља. 

Милош Војиновић

* оригинално објављено у Политици 20. априла 2016.