Ко ће бити кандидат Демократске странке на изборима за председника САД 2020?

Тешко је замисливо да било ко други осим Доналда Трампа буде кандидат Републиканске странке на изборима за председника САД 2020. године. Трамп је републиканцима једина нада. Недавање прилике тренутном председнику да се кандидује за други мандат значило би да ни његова партије не верује у његову могућност за успех, што би, заузврат, кандидату супротног табора дало неограничену политичку муницију. Само се једном у историји САД догодило да партија кандидује некога другог уместо тренутног председника, а да при том не изгуби власт. Било је то давне 1856. године. Шаблон очигледно постоји. Барак Обама је тражио другу ”номинацију”. Идентичну ствар су пре њега урадили и Џорџ В. Буш, Бил Клинтон, Џорџ Х. В. Буш, Роналд Реган, Џими Картер, Џералд Форд и Ричард Никсон. Прошло је пола века од када се последњи пут догодило да тренутни председник није добио прилику да се по други пут надмеће. Те 1968. године, услед лошег здравља, још лошијег рејтинга и хаотичне ситуације, како у Вијетнаму, тако и у унутрашњој политици, Линдон Џонсон је одлучио да се не кандидује. Не би требало губити из вида ни чињеницу да је политика демократа не толико анти-републиканска, колико је анти-Трамповска. Демократски табор је уједињен у ставу да се Трамп мора зауставити и да му се не сме дозволити да проведе још четири године у Белој кући. Таквој кампањи се тешко може супротставити било ко осим самог Трампа. Стога, најважније питање које се поставља јесте ко ће бити кандидат Демократске странке? 

Неколико карактеристика обележава борбу за демократску номинацију. Прва и најуочљивија од њих јесте да овом кампањом апсолутно доминирају питања унутрашње политике. Осим у случају избијања сукоба на Блиском Истоку, сва горућа политичка питања тичу се унутрашње политике. Током досадашњих дебата потенцијалних демократских кандидата, дискусија је била најжешћа када се говорили о здравственом систему, о миграцијама, о порезу и о оружју. Када је реч о спољној политици САД, демократе критикују тренутног предедника, наводећи да је услед његових потеза САД губе углед и репутацију, а америчка економија своју конкурентност, али спољна политика није главна тема. Оно што је јасно видљиво јесте да су ово једни од оних избора који ће бити добијени или изгубљени на питањима унутрашње политике.

Друга важна особина борби унутар Деморкатске партије јесте да се, посебно у поређењу са претходним изборима, политика америчких демократа снажно окренула улево. Те 2016. године, Хилари Клинтон је освојила номинацију. Берни Сандерс је тада изгубио, али његова идеологија није. Сандерс се 2016. године борио за демократску номинацију готово као аутсајдер, као неко ко не припада Вашингтонској елити и чије су идеје оцењивање као идеје са самог краја политичког спектра. Сандерс и даље није део те елите. И данас, као и пре четири године, Сандерс инсистира да се бори, како против огромних корпорација, тако и против политичке елите која не служи националним интересима. Оно што је заправо ново, и што борба унутар демократа показује, јесте да је Сандерс успео да окрене партијску дебату ка темама које су њему блиске - пре свега према реформи здравственог система и решавању проблема нагомиланих студентских дугова.

И заиста, посматрачу са стране делује да Сандерс и има право. Веома скуп здравствени систем, као и непостојање основног здравственог осигурања за све грађање, резултовали су једном невероватном чињеницом. САД су једина тзв. ”развијена земља” где просечни животни век опада, и то већ трећу годину за редом. Само у току прошле године је пет стотина хиљада породица прогласило банкрот због немогућности да плати дугове наастале услед скупог лечења. Школовање је једнако скупо. Елитни приватни универзитети коштају и до четврдесет хиљада долара по години. Магазин Тајм је недавно објавио да се процењује да је укупан студентски дуг у САД један и по билион долара (1.500.000.000.000 $). Сандерсово вишедеценијско инсистирање на овим темама, као и његов план увођења основног здравственог осигурања за све грађане САД, стекли су популарност која је приморала и све остале кандидате да се о овим темама изјасне. Тако су, на пример, сви кандидати изашли у јавност са сопственим визијама реформе здравственог система. 

Америчка демографија се мења, што одговара демократама, али то само додатно наглашава значај унутрашње политике. Смањује се процентуални удео беле популације која није факултетски образована - што је друштвена група која је представљала стабилан извор Трамповог бирачког тела. Истовремено, ово ће бити први избори у САД где ће проценат не беле популације са правом гласа прећи 30%. Удео афро-американаца, латино популације и имиграната из Азије у бирачком телу је већи него раније. У својим наступима, потенцијални  кандидати Демократске странке почињу повремено да се обраћају на шпанском језику, а све  њихове интернет презентације имају верзију и на шпанском.  

Америчка политика тренутно показује да не остаје увек свет млађима. Трећа карактеристика ове кампање јесте искуство водећих кандидата. Након престојећих избора, САД ће вероватно имати најстаријег председника у својој историји. Сви фаворити се налазе у осмој деценији свог живота. Елизабет Ворен има седамдесет година, Доналд Трамп седамдесет и три, Џо Бајден седамдесет и шест, а Берни Сандерс седамдесет и осам. Међутим, од свих њих, заправо само Бајден оставља утисак заиста старог човека. Његови маркетиншки саветници су тога свесни, па су зато и одлучили да покажу да су спремни на шалу. Један од слогана Бајденове кампање је ”најбољи дани су пред нама”. 

Чланови демократске странке ће у наредним месецима одлучити коме ће поклонити своје поверење. Они ће у свим државама САД гласати и одабрати Трамповог против-кандадата.   Особине кандидата који, према испитивањима јавног мњења, тренутно уживају највеће шансе, указују на још једну, четврту по реду, специфичност политичких борби унутар Демократске странке. Осам година је трајао мандат Барака Обама. Његова популарност је симболизовала ишчекивање великих промена, како у спољној тако и у унутрашњој политици. Тих осам година је почело са огромним ентузијазмом и завршило се огромним шоком. Демократама је јасно да не могу гласачима понудити само повратак на политику из ере пре Трампа. Политички сат се не може просто навити уназад. Сви демократски кандидати се слажу да је статус кво неодржив и да је земљи потребна свеобухватна промена. Сви се слажу да је потребна реформа здравственог система. Сви се слажу да је неопходно коначно учинити нешто по питању контроле оружја. Сви се слажу да је потребно поново ујединити земљу и изаћи из периода великих политичких поларизација. Оно у чему се не слажу, јесте колико та промена треба бити снажна и колико брза. Три водећа кандидата дају три одговора на то питање. 

У поређењу са осталим кандидатима, Џон Бајден је кандидат који најављује најумереније промене. Према испитивањима јавног мњења, некадашњи потпредседник САД, тренутно ужива поверење највећег броја чланова партије. Он је успео да окупи иза себе велике партијске финасијере и ужива подршку великог броја утицајних демократа. Бајденово политичко искуство је готово полувековно - постао је сенатор још 1972. године. Његов политички капитал лежи у његовом искуству и нема сумње он је најпрепознатљивији међу кандидатима. Међутим, његово политичко искуство је не само његова снага, већ и слабост. Бајден је толико дуго у политици да се често суочава са питањем зашто до сада није урадио оно што сада обећава да ће учинити. Берни Сандерс је кандидат који обећава највеће промене. Самодекларисан као ”демократски социјалиста”, Сандерс се залаже за поправљање права радника, за смањивање неједнакостии и најављује велике порезе за корпорације. Док се други кандидати труде да покажу да су одувек указивали на тренутне проблеме, Сандерс заиста говори идентичне ствари већ три деценије. Као и током предходних избора, он поново добија највише ”малих” донација. За разлику од Бајдена, Сандерса махом подржавају људи који донирају мање од 100$. Ако постоји једна идеја која доминира, то је Сандерсова идеја ”здравствено за све”. 

Верујем да кандидат Демократске странке неће бити ни Бајден ни Сандерс, већ да ће, упркос компаративном недостатку искуства и репутације, то бити Елизабет Ворен. Воренову најчешће описују као ”прогресивца”. Сенаторка из државе Масачусетс постала је позната широм САД, када је након кризе из 2008. године наступила оштро против банака и појединаца из финансијског сектора. Видео снимци, у којима она поставља тешка питања моћним банкарима, позиционарали су је на политичкој сцени САД. На моменте је тешко рећи које су суштинске разлике између Воренове и Сандерса, али верујем да оне постоје. Први пут сам то помислио када сам схватио да либерално орјентисани политички аналитичари имају много више симпатија за њу него за Сандерса, што има смисла само ако они представљају различите ствари. Пажљиво упоредно анализирање Сандерса и Воренове, њихових порука и програмских докумената, наводи на закључак да је у сваком сегменту Воренова барем за једну нијансу већи центриста од Сандерса и тако заузима идеалну позицију између Бајдена и Сандерса. За разлику од Бајдена, она је ново лице која обећава промене. Истовремено, она користи популарност Сандерсових идеја. У америчком политичком контексту она представља промену која је блажа од Сандерсове визије, што за немали део Американаца значи и промену која је прихватљивија. Месеци пред нама ће показати ко ће на мегдан Трампу, али се чини трећи пут који нуди Воренова може да окупи око себе неопходну подршку демократа. 

Оригинално објављено у листу Печат 27.9.2019.