На западу нешто ново

Нова немачка влада колоквијално је названа Меркел Четири. Поново Меркел и поново тзв. ”велика коалиција” ЦДУ-ЦСУ-СДП. Међутим, ситуација је знатно другачија него у време претходне владе. Преговори су трајали пола године и немали број овдашњих новинара је приметио да је председник Француске Макрон добро искористио то време да ”украде” вођство у ЕУ. 

Унутрашњост зграде Рајхстага, где заседа немачки Бундестаг, обилује симболиком. Нови посланици пролазе ходницима које красе натписи совјетских војника, који су ту још од маја 1945. године. Они су премазани провидним лаком како се не би могли обрисати. Зграда обилује стаклом, са циљем да се истакне транспарентност рада. Подземним тунелом немачка скупштина је повезана са оближњим скупштинским објектима али не и са Канцеларијом председнице владе. Раздвајање извршне и законодавне власти врши се и архитектонски. Колико год самообликовање немачке политичке симболике има за циљ да покаже функционисања система, промене које су се догодиле нису безначајне.

Није лако разумети Немачку из Берлина. Немачка престоница, заправо, није типичан немачки град. Баварска Немачкој даје индустријског гиганта какав је БМВ, као и понос на традицију који најбоље осликава девиза фудбалског клуба Бајерн (Mia San Mia - то смо што смо). Највећа индустрија коју Берлин има је индустрија ноћног живота, где је светлост минимална а интезитет звука максималан. Понос на Немачко наслеђе је све само не свеприсутна вредност. У престоници су млади Немци поноснији на културу скотовања из 1980их и 1990их него на пруску прошлост. Упркос томе, живети у граду где готово ниједан плакат Алтернативе за Немачку (АФД) није остао непрешкрабан, значи и бити посебно изненађен променама. АФД је завршила у парламенту, а социјалдемократија је доживела свој најгори резултат од 1945. године. Рејтинг партије је након избора само падао, сада су тек на поен испред АФД-а. Поред тога, промена је стигла и са југа. Хорст Зехофер (ЦСУ) је на савезни ниво пренео баварски модел, тако да је немачка добила ”Министарство унутрашњих послова, грађевине и домовине”. Мало је рећи да је деч ”домовина” изазвала изненађење.  

Економија је имала специфичну улогу, како у кампањи, тако и у преговорима. Просто, ситуација је добра и нико ту не би превише мењао. Штавише, социјалдемократе су успеле да издејствују неповољан закон за немачку наменску индустрију - строго ограничавање извоза оружја државама активним у Јеменском рату.

Окретање од питања која се тичу новчаника ка принципијелним дилемама открила је две тенденције немачке политике, које нису нове али доживљавају експанзију. Прве свега, иако проглашена самртником, политичка идеологија је све само не мртва. Коалициони преговори су данима стајали због спорова око енергетске политике и питања опорезивања мултинационалних гиганата попут Гугла. На моменте је деловало као да се странке такмиче ко неће у владу са Меркеловом. Разлог је лежао у страху да ће улазак у владу, која би прокламовала принципе другачије од страначких, на следећим изборим бирачи жестоко казнити.  

Друга тенденција се оличава у феномену да федерална структура државе доноси и велику моћ локалних партијских огранака. И то је заправо донело целокупну непредвидљивост коалиционих преговора. Мартин Шулц је знао да сваки договор са ЦДУ мора да одобри и партија, тј. сви чланови поштанским гласањем. Шулц се ”преиграо” и изгубио је жељено место министра спољних послова. Радост Зигмара Габриела није дуго трајала. И њега је странка обавестила да ни за њега нема места у новој влади.

Атмосфера која влада је да идеолошки више нема попуштања, све партије мисле да су дале и више него што су могле. За то време АФД поручује да је Немачка у раљама сукоба између, како партијских, тако и регионалних интереса. Верујем да популарност АФД неће опадати. У немачкој политици не предстоје само расправе о важним темама, већ и промене. 

Милош Војиновић

*оригинално објављено у Политици 22. марта 2018.