После вируса
ПОСЛЕ ВИРУСА
Вирус ће проћи. Да, многи планови су нам се променили. Венчања су одложена, путовања отказана, а дани који долазе су непозаница. Последице ће бити не само економске, већ и политичке. Ипак, као и сваки пут до сада, живот ће се поново вратити у свој уобичајени темпо. За неколико недеља, или месеци, свакодневица ће бити она на коју смо навикли. Ово је тренутак у коме поново можемо да осетимо једноставну истину коју тако лако заборавимо: једина сигурност у нашим животима је несигурност. Све што имамо, све до чега нам је стало, може лако нестати. Посматрамо живот као привремен и несталан тек онда када схватимо да можемо да изгубимо оно што тако лако заборављамо да имамо.
У време кризе многи од нас открију још једну ствар, да нису сами. Током великих поплава 2014. године, Црвени крст је позвао грађане да помогну Обреновчанима. Док су се снажнији међу мојим пријатељима прихватили лопата и учествовали у градњи насипа, ја сам се са два друга, пар картона воде и неколико ћебади упутио ка једном од прихватних центара. Наш мали допринос није ништа променио - други су се побринули да Обреновчани имају све неопходно - али много више од свих ствари обрадовао их је број људи који се брзо скупио. Они који су тада изгубили домове, завршили су дан уз смех. Данас је допринос заједници другачији у карактеру, али не у суштини. Друштво није скуп појединаца који живе сами за себе. Како каже чувени стих из садамнаестог века: ”ниједан човек није острво”.
Када све ово прође било би добро да се не вратимо одмах ужурбаном ритму који нам савремени капитализам намеће, том исцрпљујућем шаблону чији су погонски зупчаници магичне речи: ефикасност, профит, конкуренција, а једини субјект је ”ја” и једино што желимо да разумемо је како је нама и шта ми желимо. Не ради се овде о маштању о идеалном свету где су сви срећни. Не говорим о земљи дембелији, где су снови остварени, а изазови не постоје. Са вирусом или без њега, рачуни настављају да стижу, а фрижидер треба напунити. Ипак, верујем да постоји нешто што не би требало да заборавимо.
У временима кризе схватамо колико зависимо једни од других. Има ли бољег времена да се то примети него данас, када је јасно да непоштовањем савета стручњака не угрожавамо само себе већ и све око нас. Није ли онда ово и најбоље време да се преиспитају наши односи према заједници? И према животној средини и према пријатељима и породици. Није ли ово тренутак да постанемо бољи, да будемо више ту за друге, а мање за себе, да више дајемо, а мање тражимо?
Не би требало заборавити да тренутно ванредно стање многима није нимало ванредно. Превелики број наших суграђана се свакодневно суочава са неизвесношћу која је већини нас новина. Много старих људи је усамљено и тешко долази до медицинске неге, а они су само једна угрожена група. Уколико вам неколико дана самоће у изолацији тешко пада, подсетите се да према последњем попису преко 300 000 грађана Републике Србије има потешкоће у коришћењу степеница. Снажно заједништво које криза ствара ваљало би неговати и пренети у време после вируса. Када све ово прође, неће недостајати оних којима се и даље може закуцати на врата и поставити питање: да ли можемо да помогнемо?
Oригинално објављено у Политици 25.3.2020.
Вирус ће проћи. Да, многи планови су нам се променили. Венчања су одложена, путовања отказана, а дани који долазе су непозаница. Последице ће бити не само економске, већ и политичке. Ипак, као и сваки пут до сада, живот ће се поново вратити у свој уобичајени темпо. За неколико недеља, или месеци, свакодневица ће бити она на коју смо навикли. Ово је тренутак у коме поново можемо да осетимо једноставну истину коју тако лако заборавимо: једина сигурност у нашим животима је несигурност. Све што имамо, све до чега нам је стало, може лако нестати. Посматрамо живот као привремен и несталан тек онда када схватимо да можемо да изгубимо оно што тако лако заборављамо да имамо.
У време кризе многи од нас открију још једну ствар, да нису сами. Током великих поплава 2014. године, Црвени крст је позвао грађане да помогну Обреновчанима. Док су се снажнији међу мојим пријатељима прихватили лопата и учествовали у градњи насипа, ја сам се са два друга, пар картона воде и неколико ћебади упутио ка једном од прихватних центара. Наш мали допринос није ништа променио - други су се побринули да Обреновчани имају све неопходно - али много више од свих ствари обрадовао их је број људи који се брзо скупио. Они који су тада изгубили домове, завршили су дан уз смех. Данас је допринос заједници другачији у карактеру, али не у суштини. Друштво није скуп појединаца који живе сами за себе. Како каже чувени стих из садамнаестог века: ”ниједан човек није острво”.
Када све ово прође било би добро да се не вратимо одмах ужурбаном ритму који нам савремени капитализам намеће, том исцрпљујућем шаблону чији су погонски зупчаници магичне речи: ефикасност, профит, конкуренција, а једини субјект је ”ја” и једино што желимо да разумемо је како је нама и шта ми желимо. Не ради се овде о маштању о идеалном свету где су сви срећни. Не говорим о земљи дембелији, где су снови остварени, а изазови не постоје. Са вирусом или без њега, рачуни настављају да стижу, а фрижидер треба напунити. Ипак, верујем да постоји нешто што не би требало да заборавимо.
У временима кризе схватамо колико зависимо једни од других. Има ли бољег времена да се то примети него данас, када је јасно да непоштовањем савета стручњака не угрожавамо само себе већ и све око нас. Није ли онда ово и најбоље време да се преиспитају наши односи према заједници? И према животној средини и према пријатељима и породици. Није ли ово тренутак да постанемо бољи, да будемо више ту за друге, а мање за себе, да више дајемо, а мање тражимо?
Не би требало заборавити да тренутно ванредно стање многима није нимало ванредно. Превелики број наших суграђана се свакодневно суочава са неизвесношћу која је већини нас новина. Много старих људи је усамљено и тешко долази до медицинске неге, а они су само једна угрожена група. Уколико вам неколико дана самоће у изолацији тешко пада, подсетите се да према последњем попису преко 300 000 грађана Републике Србије има потешкоће у коришћењу степеница. Снажно заједништво које криза ствара ваљало би неговати и пренети у време после вируса. Када све ово прође, неће недостајати оних којима се и даље може закуцати на врата и поставити питање: да ли можемо да помогнемо?
Oригинално објављено у Политици 25.3.2020.
Comments
Post a Comment