O PRAVOVREMENOSTI

Prvi put sam video Pariz sa 28 godina. Smenjivali su se najsnažniji utisci. 

Najmoćniji trag grada svetlosti u džaku mojih uspomena nije hrana iz kioska Chez le Libanais, koja otvara nove svetove nepoznatih aroma. Pa ni to što smo nas par celu noć proveli na bočnim stepenicama crkve Saint-Étienne-du-Mont, uzalud se nadajući da će - baš kao u filmu Ponoć u Parizu - doći automobil da nas pokupi i odvede u neku zabavniju prošlost… 

Nije došao. 

Kada se sve sleglo, najveći utisak Pariza je sreća što sam ga tek tada video. Da sam ga posetio sa 18, šta bi moglo da preostane? Šta može da dođe nakon Pariza a da bude bolje? Bila bi to neopisiva teškoća preranog putničkog zenita… Sve znam: Pariz se i dobro folira da je i dalje analogni tip u digitalnom dobu, ali opet - to je Pariz. Nekome se i foliranje oprašta. I da, istina, Pariz više nudi nešto što je bilo nego nešto što jeste ali avaj…

Desi se, život na nas baci iskustva, momente i ljude pre nego što smo za njih spremni. Kao kada u petom razredu sa jedanaest godina čitate “Život i priključenija” Dositeja Obradovića, vidite da kaže kako se “napio slatkog vina šampanjskoga”, a vi nemate pojma ni šta je šampanjac, ni kako je napiti se, a pogotovo kako je sve to kad šmugnete iz manastira… 

Nekada se stvari dese baš kada treba ❤️

Zalepile su mi se razne knjige za prste tokom vremena ali sam samo nekoliko puta imao moj pariski utisak apsolutne pravovremenosti. Da sam ih pročitao ranije - shvatio bih sve doslovno, podsvesno bih bio imitator - a da sam ih, kojim slučajem, pročitao kasnije -  ne bih mogao da im se prepustim kao što jesam, okoštale bi me godine previše za knjige koje su toliko #idegas. 

“CA Bluz” Mike Oklopa i “Borilački klub” Čaka Palanjuka pročitao sam sa nekoliko godina razmaka, ali oba puta u pravo vreme. Ovo su dva suštinski različita romana, sa potpuno drugačijim herojima. Jedan je usporeni i halucinaciji prepušteni Jugosloven, student književnosti u Kaliforniji. Drugi je od čelika sastavljeni majstor za kućne bombe koji želi da uništi propalu civilizaciju.

Protagonisti su toliko različiti da je više od simbolike što žive na dva kraja Amerike… Ali ovi romani su i veoma slični: govore o krizi - ljudskoj, društvenoj, istorijskoj - i o pojedincu koji u njoj pokušava da se snađe…  Oni nude dva odgovora na to kako živeti u nejunačnom vremenu. 

Borilački klub: 

“Upozorenje: ako ti ovo čitaš onda je ovo upozorenje za tebe. Svaka reč koju pročitaš na ovom bezvrednom finom papiru je dodatna sekunda tvog života. Nemaš baš ništa pametnije da radiš?… Izađi napolje. Upoznaj člana suprotnog pola… Prestani sa šopingom i masturbacijom. Daj otkaz. Započni tuču. Dokaži da si živ”. 

CA bluz:  

“Postoji jedan jezik, kaže M-L, mislim da se zove maskalero, u kojem se glagoli nikad ne menjaju po vremenima. U tom jeziku ne postoji ni prošlo ni buduće vreme. 

- Pa? rekao sam. 

Shvataš, ako bi smo naučili taj jezik, mogli bismo da živimo duže”

CA bluz sam čitao pre Amerike, Borilački klub posle, ali ima još jedna koja je došla baš kada je trebalo, kada sam bio u Americi. 

Tu treću knjigu sam napao i pre Amerike. Uzeo sam audio izdanje. Tek kada sam završio shvatio sam da sam zapravo prošao kroz “dajdžest” verziju - audio knjiga je bila skraćena. Popizd. Kako neko skrati nečije uspomene? Bio je to u neku ruku i najbolji uvod za SAD, gde sve ima onako kako treba da bude, ali ima i skoro isto kao original ali samo malo jevtinije-lošije-kraće… 

Kada sam stigao u SAD uzeo sam i “pravu” verziju. Knjiga - papir - ništa nije skraćeno. Doticala se istih tema kao i CA bluz i Borilački klub:

“Ovde postoji samo jedan dan u svakom trenutku, onda dođe veče i sutra će biti danas ponovo…Budućnost je zid, koji ne obećava, ali i ne preti. Nema garancija ni za šta, čak ni garancije da život nije jedna velika zajebancija”, piše Robert Zimerman u svojim uspomenama. 

Lik Mike Oklopa živi život na krivini i nema nameru da da migavac i da se uključi na put. On je keruakovski “On the Road” ali on je na ivici toga puta, možda jer traži znakove. Zato sam i pomislio da li je Mika čitao Znakove pored puta?

“Dobro je i prirodno sećati se prošlosti i misliti na budućnost, ali živeti ma i delimično u budućnosti ili prošlosti - nezdravo je čak i opasno. To znači kočiti i potkradati svoj sadašnji život, ne spasavajući ništa od prošlosti i ne čineći ništa za budućnost. Glavnim delom svoga bića, najboljim snagama srca i razuma čovek treba da je uvek i ceo u sadašnjem trenutku, koji je jedini pravi i jedini mogući život koji živimo."

I Palanjukov i Oklopdžićev heroj imaju svoje principe životne navigacije. 

Borilački klub:

“zajebi mi sa sofama i zelenim šablonima, ja kažem prestani da budeš uobličen, ja kažem prestani da budeš savršen, ja kažem….prepusti se” 

CA bluz:

“Ne mešam se nikome u privatan život, jer mi je rečeno da se držim podalje i od svog sopstvenog….ako počinje u 7, neka dođe po mene u pola devet, kako bismo stigli na vreme”. 

Cimerman je bio hrabar. Piše da su krajem 1950ih i početkom 1960ih terapeuti i psihijatri otkrivali bezbroj novih fobija i da su se svi okretali terapijama i terapeutima. I on se bojao, patio je od raštimofobije - ako mi dozvolite da stvorim reč. “Moj jedini strah je bio da mi se ne raštima gitara” piše Robert. Imao je i savet za teške dane: “Ponekad samo treba da stisneš zube i staviš naočare za sunce”.

Ubeđivao sam dugo sebe da mogu da budem svoj na svome u malom gradu. Nema prevoza, gužvi, svuda može bajk, priroda… Onda sam došao u mali grad. Sve potaman. kuća poslednja u nizu i do mene šuma…nebrojeno puta me je uveče ispred kuće sačekalo nekoliko zalutalih srndaća. Da budem literaran, posle nekog vremena shvatio sam da mi hitno treba moja doza grada. Da budem manje literaran, ‘teo sam se roknem. 

Najbolja stvar kada dolazite u Njujork vozom sa juga jeste što je Pensilvanija stanica ispod zemlje - nadzemni deo je srušen da se izgradi Medison skver garden. Vi ne vidite grad kome prilazite. Izadjete iz voza i vi ste dalje samo u memljivim hodnicima podzemne stanice. Nemate osećaj mesta. Međutim, kada se dokopate velikih pokretnih stepenica one vas vode pravo na 7 aveniju - metež i gungula žutih taksija, bulumenta prevaranata, tušta i tma ljudi sa svih strana, veliki i prljavi oblakoderi nekad luksuznih hotela i nezaobilazna bela para kanalizacije. Istovremeno najlepše i najgore Njujorka. 

Kada god bih išao po dozu gradskog smoga čitao sam Cimermana. Njegov Njujork je bio hladan, mističan, večito bučan, ali i grad stvaranja. On mu se samo prepustio. Kada sam prvi put seo u voz za Njujork, ušunjao sam se kod mašinovođe, da vidim šta ima. Imao sam i šta da vidim: markerom je bilo ispisano “crappy brakes”. Ostalo je i meni da se prepustim i da se pomolim svim bogovima kočenja. 

Moja najdraža berlinska džada, moj česti vikend špacirung, nastao je kada sam sasvim slučajno našao stan gde sam baš želeo da ga imam. 

Nedaleko od stana, svakoga dana od 18 do 06 radi Nemo - lokal gde i dalje radi stara istočnonemačka vending mašina za cigarete. Dobio je ime po tački Nemo - geografskom polu pomorske nedostupnosti. To je jedna tačkica naše planete, negde izmedju Novog Zelanda, Čilea i Antarktika koja je najudaljenija od bilo kog kopna…2800km do najbliže obale. Tu baš nema ništa, to je samo plava grobnica svemirskih brodova. Tu ostarele satelite spuštaju iz svemira, tu je najbezbednije… Jedino tu na planeti nema ko da ko da zasmeta rušenju…ali nema nikoga ni da recituje

“stojte, galije carske

sputajte krme moćne”… 

Bio bih neiskren ako ne bih rekao da ujutru pred zatvaranje u Nemu gosti stvarno ponekad izgledaju kao svemirski brodovi koji su nekontrolisanom brzinom uleteli u atmosferu. Tu se vide svakakvi ljudi. Video sam tu i Pabla, od glave do pete istetoviranog bilijarskog šampiona koji drži prodavnicu polovnih patika dva lokala niz ulicu… Tu je često neznani jugović koji razvozi pakete za DHL po kraju…

Jednom su i pretili konibari da će izbaciti sve sa našeg stola (kako samo izgleda pomisao da te izbace iz najudaljenije tačke na planeti?). 

Jedna španjolka je objašnjavala ritam baskijske patriotske pesme, koja se peva dok se mesi hleb. Kako je udarala u sto da bi pokazala, objasnili su Nemci da je njena pesnica preglasna - iako trešti muzika...

Kao i u filmu Ponoć u Parizu, i u Nemu može nešto da se desi oko ponoći subotom. Nema nikakvog automobila koji vozi u prošlost - ali prošlost je na 200 metara peške… 

Do prošlosti naravno sa pivom u ruci. Jedna od najlepših reči u nemačkom je i “Unterwegsbier/Wegbier” (pivo za usput) jer je šteta da se ide od mesta do mesta praznih ruku. Nije red. A Nemci vole red. 

Nedaleko od Nema je Lihtblik - najmanji berlinski bioskop. Ima možda 20 mesta. Bioskop je zapravo naziv odmilja za adaptiranu garažu. Od kada je bioskop osnovan, svake subote u ponoć ide Kazablanka. Jedna epizoda iz filma je najbolji simbol spoja fikcije i realnosti. Klavijaturista Sem (Dooley Wilson) je jedini iz cele filmske ekipe koji je ikada bio u Kazablanci, gde je pobegao pre Drugog svetskog rata zbog progona crnaca u SAD. Sa druge strane, Sem nije klavijaturista - on ne zna da svira klavir, scene su nameštene. 

Ako se posle filma vratite u Nemo, sve je i dalje isto. Pablo i dalje pobeđuje na bilijaru. Gosti traže da im se pusti ta i ta pesma. Jedino konobar krade malo više na kusuru kako veče promiče…gosti su pijaniji pa sve manje primećuju. 

Jedino što mi je ostalo nejasno na kraju: kako je Cimerman mogao da piše pesme kakve je pisao kada je stigao u Njujork? Imao je samo 21 godinu. 

Možda mi je odgovorio i sam: 

"The answer, my friend, is blowin' in the wind.”

https://youtu.be/MMFj8uDubsE