O PRAVOVREMENOSTI
Prvi put sam video Pariz sa 28 godina. Smenjivali su se najsnažniji utisci. Najmoćniji trag grada svetlosti u džaku mojih uspomena nije hrana iz kioska Chez le Libanais, koja otvara nove svetove nepoznatih aroma. Pa ni to što smo nas par celu noć proveli na bočnim stepenicama crkve Saint-Étienne-du-Mont, uzalud se nadajući da će - baš kao u filmu Ponoć u Parizu - doći automobil da nas pokupi i odvede u neku zabavniju prošlost… Nije došao. Kada se sve sleglo, najveći utisak Pariza je sreća što sam ga tek tada video. Da sam ga posetio sa 18, šta bi moglo da preostane? Šta može da dođe nakon Pariza a da bude bolje? Bila bi to neopisiva teškoća preranog putničkog zenita… Sve znam: Pariz se i dobro folira da je i dalje analogni tip u digitalnom dobu, ali opet - to je Pariz. Nekome se i foliranje oprašta. I da, istina, Pariz više nudi nešto što je bilo nego nešto što jeste ali avaj… Desi se, život na nas baci iskustva, momente i ljude pre nego što smo za njih spremni. Kao kada u petom raz
